Pod trenerskom palicom Mikela Artete, Arsenal se vratio u konkurenciju najboljih i ponovo postao redovni kandidat za titulu, ostavljajući godine razočaravajućih rezultata iza sebe. Tobdžije su se u periodu od tri godine katapultirale na vrh, i dok Saka, Ødegaard i ekipa još uvek nisu uspeli da zagrabe najprestižniji trofej na ostrvu, Mančester Siti na vidiku ima pravu pretnju njegovoj dominaciji.
S obzirom na to da je pre svog prvog trenerskog mandata španski stručnjak bio “šegrt” Pepa Gvardiole, ne treba da čudi što je tako brzo postao jedan od najboljih na svetu. Međutim, ono što jeste iznenađujuće jeste Artetin potpuno drugačiji pristup prelepoj igri. Iako je učio od najboljeg, 42-godišnjak nije iskopirao njegove taktike i fudbalsku filozofiju. U stvari, engleski mediji ga “optužuju” za suprotno – defanzivnu igru. Nije to baš tako jednostavno; preciznija analiza je da umesto dominacije poseda, na koju se fokusira Pep, Arteta praktikuje dominaciju prostora na terenu. I toliko ju je izučio, usavršio i usadio u svoje igrače da ponekad deluje kao da protivnici nemaju način da priđu golu.
Artetina ekipa igra solidno, kompaktno i čvrsto, toliko da rivali postaju demoralizovani kada pokušavaju da priđu golu. Poslednja “žrtva” španske strategije bio je upravo Siti, koji, čak i sa igračem više na terenu više od 45 minuta, nije uspeo da zatrese mrežu arsenalovog golmana Raje.
Nije česta pojava da Gvardiola nema odgovor na odlučnu defanzivu protivnika, a samo je jedan trener u prošlosti uspeo da ga iziritira kao Arteta minulog vikenda – to je bio Žoze Murinjo. Zapravo, Arsenalov remi na Etihadu neodoljivo podseća na onu utakmicu na Kamp Nou, kada su Neroazuri sa igračem manje uspeli da zadrže Mesija i drugove i prođu u finale Lige šampiona, dok je Portugalac još jednom nadmudrio Katalonca i kasnije podigao ušati trofej.
Tu leži lepa ironija života: dok je sarađivao, učio i gradio svog asistenta, Pep verovatno nije ni u ludilu sumnjao da se u njegovom štićeniku krije reinkarnacija njegovog najvećeg rivala – još jedan genijalni um koji ima ideju kako da ograniči njegovu fudbalsku maštu.
Da je Arteta zaista stvorio dobar “antibiotik” za Sitijev agresivni fudbal moglo se naslutiti i u Gvardiolinoj frustraciji posle meča.
“Divim se onome što su uradili, jer to ne mogu da uradim sa svojim timom. Rekao sam to Mikelu – bili su sjajni. Oni znaju šta mogu da urade. Naši rivali mogu da rade ono što hoće. Milioni njih igraju na taj način. Više je bilo do nas.”
Lukavo je maskirao svoju nameru, ali je jasno da je 53-godišnjak hteo da bocne svog kolegu, aludirajući da on nikada ne bi mogao da postavi svoju ekipu tako defanzivno. Ipak, nije sve tako crno i belo. Iako ekscentrični genije zaista retko kada dozvoljava svojim igračima da se budu u svom šesnaestercu, svestan je važnosti netaknute mreže. Zapravo, kada pogledamo brojke za poslednjih šest sezona, počevši od njegove prve titule, najbolja odbrana bila je zaštitni znak šampiona.
Pet od poslednjih šest osvajača Premijer lige imalo je najbolju odbranu. Jedini izuzetak bila je sezona 2018/19, kada je Mančester Siti imao najbolji očekivani broj primljenih golova (xGA) od 24,7, dok je Liverpul imao 28,8. Iako je Siti primio 23 gola, a Liverpul 22, statistika ukazuje na to da je Siti i dalje bio bolji u tom aspektu (Redsi su osvojili titulu).
Da li će Artetin zid uspeti da ostane solidan do kraja sezone i okiti se titulom, ostaje da se vidi. Čini se da sada, dodatno ohrabren odsustvom Rodrija, Arsenal ima veću šansu nego ikada, a ako uzmemo onu dobru staru izreku Aleksa Fergusona: “Napad ti osvaja utakmice, a odbrana titule”, ima sredstva.
