U našem intervjuu razgovaraćemo sa Vladom Radičevićem, urednikom sportske redakcije Radio Beograda, koji se može pohvaliti zavidnom karijerom dugom tri decenije. Njegovo ime je sinonim za kvalitetno sportsko novinarstvo. Jedan od njegovih značajnih doprinosa je i emisija “Vreme sporta i razonode”, koja uskoro slavi 65 godina postojanja. Iako su prošle decenije, ova emisija ne planira da se penzioniše, već i dalje aktivno doprinosi medijskoj sceni. U ovom razgovoru, Vlade će podeliti s nama svoje viđenje odgovornog klađenja, kao i zanimljive detalje o svetu novinarstva.
1. Kako ste se odlučili za karijeru u sportskom novinarstvu? Šta je u Vašem slučaju starije, ljubav prema sportu ili novinarstvu?
Oduvek sam voleo sport, u mladosti sam i bio aktivan igrač u lokalnom fudbalskom klubu. Voleo sam gotovo sve sportove i maštao sam da ću jednog dana postati profesionalni sportista. Takođe, pratio sam sport na radiju i televiziji uživao u sjajnim prenosima radio i TV komentatora. I kada već nisam uspeo da postanem profesionalni sportista, želeo sam na neki način da ostanem u sportu kroz sportsko novinarstvo, koje sam kroz sport zavoleo, a posebno sam želeo da postanem sportski komentator. I uspeo sam. Posle audicije za radio reportera na drugoj godini fakulteta postao sam član sportske redakcije Radio Beograda. Evo već tri decenije sam u tom poslu koji je deo tradicije Radio Beograda koji je uvek imao sjajne reportere poput Radivoja i Marka Markovića ili Jordana Ivanovića.
2. Kako biste opisali svoj pristup izveštavanju o sportu? Šta smatrate najvažnijim za razumevanje sportskih događaja?
Dobra priprema, što podrazumeva praćenje sporta, pravi podaci, atraktivnost događaja i želja da se na najbolji mogući način sportski događaj prenese slušaocima. U prenosu sam odmeren, precizan sa jasnom rečenicom i emocijom kada je to potrebno. I najvažnije, morate objektivno ispratiti događaj i isključiti navijanje.
3. U Vašoj emisiji ‘Vreme sporta i razonode’, sport i razonoda su, ne bez razloga, odvojene kategorije. Kako mislite da naš narod doživljava sport – kao oblik razonode ili kao nešto što ima mnogo veći značaj?
Da, sport je izuzetno značajan u Srbiji, koja se s pravom može pohvaliti da je sportska nacija. Imamo sjajne sportiste, klubove i uopšte velika pažnja se poklanja sportu zasluženo. “Vreme sporta i razonode” je emisija magazinskog tipa koji sport predstavlja i takmičarski kroz rezultate, ali i kao rekreaciju, zadovoljstvo ili razonodu. Uskoro će emisija obeležiti 65 godina postojanja i kada je pokrenuta bila je to prava mala revolucija u radio programima, jer se pravila prema događajima, remeteći do tada ustaljenu preozbiljnu šemu. Prvi put pojavili su se i voditelji u studiju, a reporteri su se uključivali običnim telefonom. Kasnije su započeti i kombinovani prenosi fudbalskih utakmica, što je emisiji donelo ogromnu slušanost i popularnost. Osamdesetih godina emisiju je pratilo više milona slušalaca, a emitovana je naizmenično iz svih centara bivše Jugoslavije. Želja nam je da sport približimo svima i da ga predstavimo na jedan ozbiljan medijski način, naglašavajući koliko je za zdravlje nacije važno baviti se sportom.
4. Možete li podeliti neku zanimljivu anegdotu iz svoje karijere koja se odnosi na klađenje i sport?
U vreme najveće popularnosti emisije Vreme sporta i razonode reporteri su bili izuzetno popularni, a emisija se slušala i zbog sportske prognoze odnosno klađenja, čekale su se promene rezultata sa svih stadiona. Sedamdesetih i osamdesetih, u vreme najveće popularnosti, nije bilo toliko televizijskih prenosa, bolje rečeno, retko su se prenosile velike utakmice, pa su radio reporteri bili nešto najlepše što se moglo čuti u ne baš toliko bogatom medijskom prostoru.
Takvu dinamiku, uzbuđenje i praćenje toka utakmica jednostavno niko nije mogao na tako ubedljiv način da nam približi.
Uz tiket sportske prognoze, sa tranzistorom u rukama, sa pažnjom su se pratili rezultati utakmica u celoj bivšoj državi. Emisija “Vreme sporta i razonode” je bila nešto poput lajv-skora danas, prva sa rezultatima, sa uključenjima reportera kod svake promene, što je danas u eri interneta sasvim normalna stvar. A nisu samo navijači slušali kombinovane prenose, činili su to i treneri, službena lica, rezervni igrači, a publika je sa tribina gledala meč i slušala prenose sa ostalih stadiona.
Sećam se jedne fotografije u sportskoj štampi iz 1976. godine. Poslednje kolo jugoslovenske prve lige i borba za titulu Partizana i Hajduka. Splićani okupljeni oko jednog tranzistora na terenu OFK Beograda slušaju prenos utakmice iz Ljubljane gde igraju crno-beli. Reporter Jordan Ivanović. Utakmica u Beogradu se završila deset minuta ranije u Ljubljani nerešeno, ali igra se produžetak, Hajduk je šampion ako ostane nerešeno i onda u 97 minutu Bjeković postiže gol za Partizan za pobedu i titulu.
Tranzistor na Karaburmi je platio ceh, završio je na zemlji, a slika kako igrači Hajduka slušaju prenos utakmice ostala je u sećanju.
Da bi mlađi razumeli, to je vreme bez mobilnih telefona i interneta. Dinamika, uzbuđenje i preplitanje različitih glasova sa stadiona davali su posebnu sliku fantastičnog radio programa. Tranzistor je u to vreme bio nešto poput mobilnog telefona danas. Takođe dešavalo se da radio reporteri dobiju i poklone na portirnici radija od slušalaca jer su javili neki rezultat koji im je odgovarao za dobitak na sportskoj prognozi.
5. Da li ste primetili promene u pristupu klađenju tokom godina? Postoje li razlike u načinu na koji se klade mlađe generacije u odnosu na starije?
Klađenje je toliko rasprostranjeno širom sveta, to je više nego jasno. To je postala prava industrija, a okreću se i ogromne svote novca. Stariji kladioničari su, čini se, i odmereniji i strpljiviji, dok mlađi ulažu više i odmah žele laku zaradu. Takođe, mnogo više koriste mobilne telefone i kompjutere za živo klađenje. Ipak u pristupu klađenju nema prevelike razlike kada upoređujemo mlađe ili starije.
6. Kakav je Vaš stav o odnosu između medija i klađenja? Mislite li da postoji prostor za razvijanje ideje o odgovornom klađenju?
Odgovorno klađenje je jedino dopušteno. Sve preko toga vodi u probleme i zavisnost. Mediji imaju važnu ulogu u prezentovanju razlike između klađenja i odgovornog klađenja. Interes imaju svi, i klubovi, i kladioničari i navijači.
7. Kako se, prema Vašem mišljenju, kockanje može posmatrati kao deo šire kulture sporta? Može li doprineti popularnosti sporta ili ga na neki način obezvrediti?
Klađenje je postalo nezaobilazni pratilac sporta. Ali bitna je mera koja ne sme da se pređe. Da bi zadržao svoj smisao sport mora da ostane čist, jer će jedino tako ostati atraktivan za sve, ne samo bitan za kladiničare. Uticaj klađenja jeste veliki, ali ne može obezvrediti lepotu sporta, njegovu suštinu i popularnost.
8. Koji su Vaši omiljeni sportovi za klađenje i zašto? Imate li lične strategije ili savete za kladitelje?
Imao sam, ali samo skromno i u kraćem periodu, iskustvo klađenja. Bez posebne strategije sa malim iznosima uplata. Najviše fudbal, ali i košarka i rukomet. Košarka i rukomet posebno zbog hendikepa odnosno igranja na razliku u golovima ili koševima. Savet za dobitak ne postoji, ali podrazumeva se da morate pratiti željeni sport biti dobro informisani, ali i relani, bez previše navijačkih strasti.
9. Za kraj, pitanje od Vivatove ekipe: koja emocija najbolje opisuje Srbe i šta vam prvo padne na pamet kada govorimo o evropskom standardu?
Bez sumnje Srbi su zaista veoma emocionalan narod. Prvo što mi pada na pamet jeste naša želja da ugostimo svakoga, kao i naša dobronamernost i sposobnost da prihvatimo različitosti. Što se tiče evropskih standarda, voleo bih da kao narod dostignemo njihov nivo kada je reč o brizi za životnu sredinu i ekološkim standardima.
