U svetu sporta, fizička sprema jeste temelj, ali ono što od prosečnih sportista stvara vrhunske šampione je mentalna snaga. Najbolji dokaz za ovo jeste slučaj Novaka Đokovića. Godinama je bio u senci Federera i Nadala, i pre nego što je on stupio na scenu, opšti utisak je bio da niko ne može da ih svrgne sa trona, ali Srbin u to nije verovao.
Verovatno je u to vreme bilo i talentovanijih igrača, spremnijih. Ipak, ono što je Đokovića odvojilo od ostalih nije bio samo rad sa reketom, već konstantne pripreme, treninzi i razvijanje u njegovoj glavi. Novakova sposobnost da ostane smiren pod najtežim pritiscima, poput onog finala Vimbldona kada je Federer servirao za meč, pokazuje snagu koja nije samo fizička.
Mentalna otpornost, nepokolebiv fokus, sposobnost da se nosi sa porazima i pre svega iskrena vera da za njega ne postoje granice je ono što ga je dovelo do vrha, što je i sam naglasio nekoliko puta.
Poraz ne postoji za šampione – to je samo nova prilika za poboljšanje. Kada šampion izgubi analizira svaki udarac, svaku grešku, a zatim – zaboravi na poraz. Nastavi dalje sa istim samopouzdanjem i entuzijazmom, uzbuđen jer je zbog poslednje “lekcije” postao još bolji.
Najbolji sportisti odlučuju da vode dve bitke u isto vreme – jednu protiv svojih rivala, drugu protiv ličnih demona: sumnje, umora, straha. Odbijaju da dopuste ovim boljkama da zaraze njihov mentalitet, a pritisak koriste kao gorivo.
Njihova mentalna snaga ne dolazi slučajno. To je rezultat godina truda, rada sa sportskim psiholozima, usavršavanja tehnika kao što su vizualizacija i meditacija, i učenja kako da ostanu fokusirani čak i u najstresnijim trenucima. Ti trenuci, daleko od očiju javnosti, kada rade na svojim mislima i mentalnom sklopu su najvredniji u životu sportiste.
Cenimo vrhunske takmičare jer što oni rade je veće od sporta i igre, oni vode bitku umova i okršaj borbenosti duha.
I to je možda i najveća ironija u sportu, koliko god fizički bili superiorni, sportisti pobeđuju zahvaljujući mentalnim mišićima.
