Juče je Vembli bio svedok ostvarenja sna koji je trajao sedam decenija. Bruno Gimaraeš je podigao trofej, ali u tom trenutku nije nosio samo komad srebra – nosio je teret prošlosti, sve one godine neuspeha, razočaranja i onog čuvenog „možda sledeće sezone“. Njukasl je savladao Liverpul u finalu (2:1) i osvojio Liga kup, prekinuvši trofejnu sušu koja je trajala sedam decenija.
Sedamdeset godina su pevali, nadali se, prolazili kroz oscilacije između nade i tuge i sada je Njukasl konačno postao pobednik.
To nije bio običan trofej, niti samo pobeda nad Liverpulom – to je bila pobeda nad sopstvenom sudbinom. Navijači su plakali i pevali istovremeno, crno-beli šalovi su leteli kroz vazduh kao konfete, a tribine su se tresle od ekstaze. Više nije bilo tuge u pesmi „Blejd ejses“, samo ponos.
A u centru svega – Edi Hau. Tihi arhitekta preporoda, čovek koji nije samo napravio dobar tim, već je klubu vratio dušu.
Njegov Njuksl nije samo lep na oko, već i agresivan, neumoljiv, gladan. Pod njegovom palicom, više nisu samo romantičari koji gube sa stilom, već ekipa koja zna kako da pobedi i da to uradi na svoj način.
Po pabovima Tajnsajda to veče, pivo je teklo kao reka, neki momak je na stolu ponosno pokazivao svežu tetovažu dve svrake – sada više ne samo simbol vere, već i stvarnosti.
I dok je Hau skromno govorio da je „ovo tek početak“, osmeh ga je odavao. Nije ovo bio samo dobar dan za Njukasl Junajted. Ovo je bio dan kada je klub ponovo pronašao sebe.
