Iza Nemanje Matića je više od 700 profesionalnih utakmica – od Kolubare do Liona, preko Košica, Vitesa, Benfike, Čelsija, Mančester junajteda, Rome i Rena. Trenutno nosi dres Olimpik Liona, ima 37 godina, ali se i dalje ne odriče svog prepoznatljivog stila – tiha snaga na terenu, još tiši lider u svlačionici.
U opširnoj priči koju je Atletik posvetio srpskom vezisti, svoje priče podelili su ljudi koji su ga pratili kroz razne faze karijere. Jedan od njih je i legendarni kapiten Mančester junajteda – Nemanja Vidić.
„Sećam se Nemanje Matića na prvom treningu. Igrao je za Košice u Slovačkoj. Bio je visok sa dugačkim rukama i nogama. Nikada ga neću zaboraviti jer je prednosti odlično koristio i uvek tražio da lopta ide napred. Mnogi igrači veznog reda to ne rade. Šalju pas na stranu, igraju do noge. On je veliki profesionalac, sjajan momak u svlačionici i ponosan je na srpsko poreklo“, rekao je Vidić.
Pored Vidića, u priču su se uključili i bivši saigrači, među njima i jedan (neimenovani) iz Mančester junajteda koji je sumirao Matićev doprinos bez mnogo filozofije:
„Nosio je broj 6 i donosio sjajne odluke, a pokrivao je veliki deo terena. Njegova visina je značila da može da se spusti i da odigra kao dodatni štoper jer dugim nogama može da zaustavlja napadače. Bio je uvek miran, briljantno je štitio loptu i retko grešio. Sjajan momak, sjajan lider“.
Naravno, glavni glas u priči bio je sam Matić. Bez velikih reči, ali sa jasnim stavom. Na pitanje šta ga je održalo svih ovih godina u vrhu, odgovorio je jednostavno i iskreno:
„Da bi igrao na ovom nivou, ili u Premijer ligi, moraš imati sve. Moraš biti dobar i sa loptom i bez nje, moraš dobro da čitaš igru. Moja najbolja osobina je to što činim saigrače boljima. To sam radio u svakom klubu u kom sam igrao. Ljudi to možda ne vide uvek, ali klubovi u kojima sam bio, vide. Zahvalan sam što ljudi to cene i što oni koji su u fudbalu znaju šta radim na terenu. Mislim da umem da ‘pročitam’ svoje saigrače, da prepoznam kada treba da odigram pas, kako da iskoristim njihove kvalitete i prikrijem njihove slabosti“.
Utakmica protiv Junajteda u dresu Liona, u nokaut fazi Lige Evrope, nosi dodatnu težinu – emotivno, takmičarski i simbolično. Nije izbegavao ni tu temu:
„Atmosfera će biti neverovatna, stadion je odličan. Ljudi mogu da očekuju veoma dobru utakmicu. Imamo mnogo kvalitetnih i iskusnih igrača, veliki tim. Naravno, Rajan Čerki je neko koga mnogi klubovi prate, neverovatan talenat koji može da odluči meč jednim potezom. Tu je i Aleks Lakazet, koga svi dobro poznaju. Biće teško za Mančester junajted, a Liga Evrope je veoma važna za oba kluba. Ovde pokušavamo da izborimo mesto u top tri u Ligi 1 kako bismo sledeće sezone igrali Ligu šampiona jer to je takmičenje kroz koje je Lion postao poznat širom sveta i želimo da se tamo vratimo, ali do toga možemo doći i osvajanjem Lige Evrope. To je velika utakmica. Navijači će biti glasni ovde. Navijači su drugačiji nego u Engleskoj. Da biste u Francuskoj imali podršku kakvu timovi imaju u Premijer ligi, morate da ostvarujete dobre rezultate. U Engleskoj sam video kako tim ispadne iz lige, a navijači ga ipak isprate aplauzom jer su videli da su igrači dali sve od sebe“.
Poseban akcenat dao je i vremenu provedenom na Old Trafordu – klubu koji i danas traži svoju izgubljenu veličinu.
„Davali smo sve od sebe svake godine. Igrači i treneri. U mojoj prvoj sezoni završili smo kao drugi. Vodili smo u januaru, ali je Mančester siti na kraju osvojio titulu. Završavali smo kao drugi, šesti, treći, drugi i šesti. Igrali smo finale Lige Evrope, Superkupa i FA Kupa. Igrali smo Ligu šampiona u četiri od mojih pet sezona. Ali nismo osvojili trofej. Ako uporedim kako smo mi prošli sa onim gde je Junajted sada, onda smo zapravo uradili mnogo. Ali, naravno, Junajted ne može da bude zadovoljan drugim mestom. Junajted mora da osvaja titule. Dali smo sve od sebe, ponekad smo bili kritikovani, ali ja nisam video nikakve velike probleme u klubu. Organizacija je bila odlična, uslovi savršeni. Razlika koju sam osetio nakon Čelsija bila je ta što je u Čelsiju sve bilo podređeno rezultatu i osvajanju trofeja. Takav duh je vladao u celom klubu, čak i kod čoveka koji kosi travu. Roman Abramovič nas je pitao samo za rezultate. U Junajtedu je pristup bio više komercijalan. Počeo sam to da primećujem već posle par meseci u klubu. Razumem da plate moraju da se obezbede, ali sam imao osećaj da rezultati nisu bili u prvom planu kao što su bili u Čelsiju. U Čelsiju sam možda imao dva komercijalna angažmana, a u Junajtedu ih je bilo znatno više. Došao sam u Junajted sa istom željom za trofejima kakvu sam imao i u Čelsiju, ali sam postepeno počeo da osećam da trofeji nisu glavni cilj. Možda nisam u pravu, ali tako sam to doživeo“.
I naravno, ne može se pričati o Matićevoj karijeri, a da se ne spomene Murinjo. Ta veza je išla dublje od običnog odnosa igrač-trener. Bila je to neka vrsta međusobnog razumevanja bez mnogo reči, ali sa mnogo rezultata.
„On je bio ‘Posebni’. Ima nešto posebno što ga izdvaja od drugih ljudi i neverovatno snažnu vezu sa igračima. Ne mogu da ga opišem u jednom odgovoru trebalo bi mi ceo film da pričam o njemu. Imam toliko priča o njemu. Ova jedna nije baš sjajna priča za mene, ali igrali smo kod kuće protiv ekipe sa dna tabele i bilo je 0:0 na poluvremenu. Igrali smo loše. Ušao je u svlačionicu i počeo da se osvrće. Instinktivno sam znao da traži mene. I stvarno jeste. Ne mogu da ponovim šta je rekao, nije za javnost. Ali u isto vreme, znao sam da to radi jer želi najbolje od mene. Dobro sam ga poznavao i znao sam šta želi. Ako ga ne poznaješ dobro, možeš imati veliki problem s njim. Osećao sam da me voli i poštuje. I ja sam isto osećao prema njemu. Ako si imao dobre rezultate, život je bio savršen. Dao bi ti onoliko slobodnih dana koliko želiš, ali si morao da mu vratiš na terenu“.
