Grad mode sinoć video je „staromodnog“ Luku Jovića koji prethodnih nekoliko nedelja igra kao onaj ubojiti špic iz Ajntrahta. Inter je to najbolje osetio na svojoj koži u meču polufinala Kupa Italije koji su Rosoneri zahvaljujući spskom napadaču dobili sa 3:0.
U Milanu je dugo delovao kao prolaznik. Čekao je šansu, kilogrami su ga sputavali, samopouzdanje još više. A onda – klik. Konseisao je primetio ono što mnogi pre njega nisu: ne samo lakšeg, već i psihički rasterećenijeg Jovića i rešio da rizikuje. Rizik se isplatio.
U trenutku kada je Abraham trebalo da preuzme ulogu glavnog špica, a Jović da ćuti s klupe – Srbin je preokrenuo tok cele sezone. Njegovi golovi protiv Fiorentine, Napolija i Intera su poruke klubu, treneru, navijačima da je spreman i da je konačno stigao.
Milan ga nije stavio na listu za Ligu šampiona. Poslao ga je na operaciju. Skoro ga zaboravio. A sad, u finišu sezone, kada „devetka“ postaje sve važnija, upravo je on taj koji donosi razliku. I ne samo golovima – već kretnjom, osećajem za prostor, strpljenjem koje ranije nije imao. Onim što Konseisao i sam priznaje: „Odlično se pozicionira iza protivničkih veznih. Koristili smo ga kao oslonac u fazi napada i – upalilo je.”
Ugovor mu ističe na leto. Klub ima opciju produžetka i sada gledajući u budućnost – Kamarda je još klinac, Himenez se traži, Abrahamje na pozajmici – pa i nije teško pogoditi šta bi bilo najlogičnije.
Čini se da je ovo onaj stari Luka, ali s manjom kilažom, većim fokusom, i jasnijom slikom u glavi. Konseisao se nasmejao kad su ga pitali šta je ključno: „Smršao je nekoliko kilograma. I to je bilo važno.“ Bio je iskren, kao i uvek. A možda i nije samo to.
Jer nije stvar samo u telu – već u glavi. I u tome što je, u trenutku kad mu je karijera delovala kao niz silaznih stanica, Jović uspeo da se uzdigne. Ne glasno, ni spektakularno, već – efektno.
