Pep Gvardiola voli da kaže da su fudbalske formacije „ništa drugo do brojevi telefona“. I ne govori to tek da bi zvučao originalno – suština je da se njegovi igrači toliko pomeraju, rotiraju, menjanju pozicije, da startna formacija na papiru brzo izgubi svaki smisao. Timski raspored traje svega nekoliko sekundi, a zatim nastaje fluidnost koju je teško definisati brojevima.
Ali za nas, obične smrtnike, formacije su i dalje dobar alat – polazna tačka iz koje možemo da razumemo kako neka ekipa diše. Zato hajde da pogledamo najpopularnije fudbalske rasporede, razložimo prednosti i mane, pa na kraju sami zaključimo šta najbolje funkcioniše i zašto.
Prednosti: 4-3-3 – široko, moćno, savremeno
Srce ove formacije je trojka u veznom redu – dodatni igrač u sredini pravi razliku protiv klasičnog dvojca. To znači lakše probijanje linija, više poseda i više opcija zua dodavanje. Igra se zasniva na trouglovima, a trouglovi znače sigurnost, ritam i neprekidan protok lopte.
Zato i nije čudno što su se Johan Krojf i Zidan opredelili za ovu opciju. Napad se širi krilima, jedan špic vezuje štopere, a ostatak ekipe koristi prostor koji se otvara.
Defanzivno, kompaktnost u sredini je ključna – posebno sa jednim zadnjim veznim i dve „osmice“ koje mogu da popune svaki džep između linija. I kada se ide na visoki presing, ovaj sistem to podnosi bez da se raspadne.
Slabosti:
Špic često ostane izolovan u šesnaestercu – ako ne ume da zadrži loptu ili se ne kreće pametno, napad puca.
Tri vezna mogu biti brojčano nadigrana, recimo protiv dijamanta. A kada se lopta brzo prebaci s jedne na drugu stranu, bekovi često ostanu izloženi opasnosti – i tu nastaju problemi.
4-4-2 – stara škola koja je i dalje moderna
Prednosti:
Dva špica – to odmah znači da protivnički štoperi imaju posla. Srednji blok je gust, a tranzicija brza. Sjajna formacija za timove koji vole da se brane organizovano i da napadnu iz kontri.
Dobar primer? Simeone i njegov Atletiko. Zatvore sredinu, nateraju protivnika da igra široko (centaršute brane visokim štoperima), pa krenu u kontru kao iz praćke.
Slabosti:
Ova formacija ne oprašta lenjost. Potrebno je da svi trče, da svi znaju kad da krenu i kad da se povuku. Ako se to poremeti nastaje raspad sistema.
Takođe, nema dubine u vezi. Sve je linearno, sve je predvidivo. Protiv trojice u sredini, vezni dvojac može da izgubi bitku pre nego što je započeta.
4-2-3-1 – zlatna sredina modernog fudbala
Prednosti:
„Desetka“ je srce sistema – povezuje linije, ulazi između protivničkih redova i diktira tempo. Zadnji vezni par čuva kuću, dozvoljava bekovima da idu napred, dok bočni igrači mogu da seku ka unutra. Sve fleksibilno, sve povezano.
U igri bez lopte, formacija se lako transformiše i pravi gustu, kompaktnu strukturu.
Slabosti:
Ako „desetka“ ne učestvuje u defanzivi, vezni red je ranjiv. Protivnici često koriste bokove, posebno kad bek ostane bez podrške.
4-4-2 dijamant – usko, kompaktno, dominacija u centru
Prednosti:
Idealna formacija ako hoćeš da vladaš sredinom. Veza između linija je odlična, dva napadača stalno angažuju štopere, a „desetka“ pravi višak. Odbrambeno, dijamant „zaključava“ igru u sredini, forsira protivnika da ide široko – što je često znak slabosti.
Slabosti:
Glavni problem je nedostatak širine. Ako bekovi ne idu gore-dole kao ludi, napad postaje zagušen. Lateralna pokrivenost u odbrani često zavisi od centralnih vezista – što znači umor, pretrčavanje i pad koncentracije.
3-5-2 – balans između sigurnosti i napada
Prednosti – tri štopera daju čvrstinu, bekovi (wing-backovi) donose širinu, a vezna trojka kontroliše centar. U napadu, dva špica rade ono što im ime kaže – pritiskaju, povezuju, završavaju.
U odbrani, sistem lako klizi u pet pozadi, a i dalje ostaje trojka u sredini, dok u tranziciji, bekovi prave višak na krilu, a trojica u sredini obezbeđuju stabilnost.
Slabosti:
Ako bekovi padnu previše duboko – gubi se širina.Bekovi moraju biti neumorni, da pretrče teren deset puta, bez greške. Kad se protivnik fokusira na igru kroz centar, bočni štoperi mogu biti izvučeni iz svojih pozicija, a praznine iza njih postaju tempirane bombe.
3-4-3 – moderna fluidnost, visok presing
Prednosti:
Ova postavka voli da „vara“ – krila ulaze unutra, igraju kao „široke desetke“, prave dijamante u sredini. Bekovi se uključuju i pomažu u stvaranju viška, a napadački trio fiksira odbranu i oslobađa prostor. Odbrambeno, brzo se pretvara u 5-4-1 ili 5-2-3, a trojka napred može da zatvori centralne zone i pokrene presing.
Slabosti:
Kao i kod formacije 3-5-2, sredina može da ostane gola ako bekovi ne napreduju.
Bekovi opet moraju da budu igrači kompletnog profila. Greške na njihovoj strani postaju preskupe. Ako se krila povuku suviše duboko, gubi se brojčana prednost u sredini, a bekovi ostaju sami na frontu.
Formacije možda jesu brojevi, ali iza njih stoje filozofije, principi, ljudi. Sve zavisi od toga šta želiš, kakve igrače imaš i šta tražiš u igri. Nema savršene postavke, ali kada nađeš onu koja odgovara tvojim idejama i karakteristikama ekipe… to više nije broj telefona. To je potpis.
