U samo nekoliko dana srpski sport doživeo je dva teška udarca. Košarkaši su pali u Rigi, fudbaleri doživeli istorijsku „petardu“ od Engleske na Marakani. I dok su tribine jasno pokazale šta misle – zvižduci upućeni selektoru, a aplauz igračima, pitanje koje lebdi iznad oba tima je isto: da li je vreme za promene na klupi?
Svetislav Pešić vratio se 2021. i doneo kontinuitet koji Srbija dugo nije imala. Srebro sa Svetskog prvenstva 2023. i bronza sa Olimpijskih igara 2024. stoje kao potvrda da je pod njegovim vođstvom reprezentacija ponovo u samom svetskom vrhu. Od tri velika takmičenja u ovom mandatu, dve medalje su osvojene – učinak koji se ne može osporiti, ma koliko bolan bio slom u Rigi.
Dragan Stojković vodi fudbalere od marta 2021. i za to vreme upisao je 26 pobeda, 14 remija i 13 poraza u 53 utakmice, što je učinak od oko 49 odsto.
Statistika kaže da je približno svaki drugi meč dobijen, ali rezultati na velikim takmičenjima pričaju drugu priču. Katar i Nemačka ostali su upamćeni po brzom pakovanju kofera. Uz sve to, publika mu najviše zamera ono što brojke ne beleže – nedostatak samokritike i naviku da u porazima gura krivicu na druge.
Kontekst je jasan. Košarka pod Pešićem i dalje donosi medalje i, bez obzira na pad u Rigi, ima sistem i kontinuitet. Fudbal pod Stojkovićem oscilira, plasman na velika takmičenja jeste uspeh, ali bez iskoraka dalje od grupne faze. Dok jedan trener na svaka dva turnira osvoji medalju, drugi se i dalje traži na velikoj sceni.
I tu dolazimo do ključnog pitanja. Da li su dva velika neuspeha dovoljna da se preseče i napravi rez? Ili verujemo da iskustvo i kontinuitet mogu da vrate i fudbalere i košarkaše na pravi kolosek? Publika je poslala signal, sada je red na Saveze da odluče da li ga čuju.
