Vaterpolo se retko nađe na listi „najgorih“ sportova za igranje, ne zato što to nije zaslužio, već zato što nikada nije imao privlačnost boksa ili fudbala.
Ipak, istorija kaže drugačije – upravo je vaterpolo bio prvi ekipni sport uvršten u program modernih Olimpijskih igara još 1900. godine.
Tadašnji mečevi više su ličili na podvodni rat nego na sport: loptu si mogao povući pod vodu, a najveći deo igre svodio se na guranje, hvatanje i držanje protivnika bez vazduha, sve dok ne pusti loptu. Golman je stajao na palubi i branio skokovima u bazen, dok su ispod površine igrači prolazili kroz pravi fizički obračun.
Danas je pravila više, ali tragovi tog „varvarskog“ porekla i dalje se jasno osećaju.
Jer, istina je i dalje se pod vodom udara, grebe, šutira i vuče. I baš tu leži razlog zašto je vaterpolo jedan od najzahtevnijih sportova na svetu.
Potrebna ti je kombinacija izdržljivosti, brzine i sirove snage da preplivaš bazen od 25 ili 30 metara, da se rveš sa protivnikom bez dodirivanja dna i da izdržiš četiri četvrtine po osam minuta – uz tek tri tajm-auta za predah. Nije retkost da igrač u jednoj utakmici prepliva više od jedne milje.
A da bi stigao do takve forme, treninzi su brutalni. Vaterpolisti često pola vremena provedu samo u plivanju, a nekada preplivaju više nego profesionalni plivači. Ali ni to nije dovoljno – noge moraju biti snažne do te mere da se iz vode možeš podići do kukova prilikom šuta ili dodavanja.
Satima se radi na mestu, samo da bi telo naučilo da izdrži neprekidno „stajanje“ u vodi. A onda sledi rvanje.
Čuvanje protivnika u vaterpolu znači stalno guranje, udaranje, vučenje i borbu za poziciju. Plivački sprint kroz bazen pretvara se u pravu trku s preprekama – neko ti je na leđima, neko ti seče put, a ti moraš da plivaš, guraš i boriš se da zadržiš prostor.
I na kraju, sve to spajaš sa eksplozivnošću i preciznošću: da podigneš telo iz vode, koordiniraš pokrete i ispališ loptu brzinom većom od 70 km/h. Svaki šut zahteva snagu celog tela – od nogu do ramena.
Zato poređenja nisu slučajna – vaterpolo je miks fudbala, ragbija, rvanja, plivanja i hokeja u jednom. I upravo je to razlog zašto nema spontanih „pik-ap“ mečeva u bazenima širom sveta. Za vaterpolo moraš biti spreman, i to na najvišem fizičkom nivou.
