Ako fudbal za Brazilce nije religija, onda je makar — vera. A kada vera počne da slabi, pozivaš sveštenika najvišeg ranga. U ovom slučaju – Karla Anćelotija.
Na kraju sezone, gospodin podignute obrve napušta Real Madrid kako bi preuzeo ono što mnogi nazivaju najtežim, ali i najprestižnijim poslom u svetu fudbala -selektorsku klupu Brazila. Da, tog Brazila. Petostrukog šampiona sveta. Zemlje koja je „lepu igru” pretvorila u umetnost, pa u kulturu, a onda u pritisak.
I upravo je taj pritisak poslednjih 20 godina slamao generaciju za generacijom, pošto još od 2002. godine čekaju na novi trofej Mundijala. U međuvremenu, razočaranja su se nizala kao na traci: 7:1 protiv Nemačke u srcu domovine, ispadanje od Belgije 2018, pa penali protiv Hrvatske u Kataru. I svaki put kad naiđe evropski protivnik u nokaut fazi – Brazil se raspadne.
U tom kontekstu, angažman Anćelotija nije samo trenerska odluka. To je kulturni šok.
Zašto baš Karlo?
Odgovor je jednostavan — jer zna. Jer je vodio šampione u Italiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Španiji. Jer zna da uđe u svlačionicu punuega i izađe s trofejom. Jer kada Karlo diže obrvu, drugi spuštaju glas. A Brazilu je, više nego ikad, potreban neko čiji mir uliva autoritet.
Brazilci ne biraju strance. To je istorijska konstanta. Poslednji put kad su pokušali s nekim „ne-svojim” bilo je pre skoro 60 godina — i trajalo je koliko i kiša u Riju, dok se ne osuši ulica. Ali sve se promenilo kad je Žorže Žesus 2019. sleteo u Flamengo i zaigrao pragmatičnu verziju sambe. Uspeh je bio toliko očigledan da su se i tradicionalisti zamislili. Od tada, granica između domaćeg i stranog počela je da se briše. A sada – pada potpuno.
Šta Anćeloti donosi?
Stabilnost. Smirenost. Strukturu bez gušenja talenta. I možda najvažnije – sistem koji Vinisijusa i Rodriga ne stavlja u haos, već ih uzdiže.
U Realu je stvorio prostor da brazilski biseri blistaju bez straha. Vinisijus, koji se u dresu Brazila do sada mučio da pronađe svoju verziju samog sebe, pod Anćelotijem igra rasterećeno, odlučno, konkretno. I to nije slučajno. Karlo zna da igrače ne moraš prevaspitavati — samo ih moraš razumeti.
Uz to, Anćelotijev dolazak mogao bi da vrati i neka poznata lica. Kazemiro se već pominje kao ključni deo sredine terena, dok nije isključeno da i Nejmar, u poslednjem plesu karijere, još jednom zaigra pod zastavom i verom naroda.
Očekivanja i realnost
Brazil ne traži samo titulu – Brazil traži iskupljenje. U zemlji gde je fudbal deo identiteta, Anćeloti postaje figura pomirenja između tradicije i modernog sveta. Njegova filozofija fudbala – spoj discipline i izražajnosti, kontrolisanog haosa i rezultata — možda je upravo ono što Brazilu fali.
Da li će uspeti? To niko ne zna. Ali jedno je sigurno – ako neko može da umiri buru i istovremeno zapali plamen, onda je to Karlo. A Brazilu baš to i treba. Mirna ruka na kormilu i srce koje zna kako se igra kad cela planeta gleda.
I ako mu uspe, neće samo vratiti Brazil na vrh. Mogao bi da zauvek promeni percepciju šta znači biti Brazilac u svetu fudbala.
