Sezona Lige šampiona 2024/25 dobija svoj grandiozni epilog u subotu uveče i to u Minhenu, na mestu gde su se kovali evropski snovi, a sada se za tron bore dve ekipe sa neizmirenim računima: Pari Sen Žermen i Inter.
PSŽ juri ono što mu već deceniju izmiče – prvi naslov šampiona Evrope. Od finala s Bajernom 2020. prošlo je dovoljno vremena da rana ne boli, ali peče. Inter, s druge strane, još uvek oseća posledice poraza od Sitija, koji je delovao kao propuštena prilika koja se dugo neće ukazati.
Ipak, posle dve godine Inzagijevi izabranici su dokazali da se nisu slučajno tada našli u finalu, te ponovili uspeh i impresivnim nastupima protiv Barselone upozorili čitavu Evropu da su sada spremni i za iskorak – zauzimanje trona.
S druge strane terena nalazi se novi, mlađi i preporođeni PSŽ — tim koji, umesto slavnih imena, predvode talentovani igrači koji ruše prepreku za preprekom. Luis Enrike i Luis Kampos strpljivo su slagali ovu fudbalsku slagalicu, ostavivši mesto za samo još jedan, ključni deo: titulu šampiona Evrope, prvu u istoriji kluba sa Parka prinčeva.
Zato se ovaj duel ne svodi samo na taktiku, formu i imena, već i na žestoku borbu za istorijski poduhvat.
Niko ih nije video u finalu kada je sezona počela. PSŽ se mučio u grupi, delovao izgubljeno, preambiciozno, previše oslonjen na sjaj pojedinaca. A Inter? Standardan, čvrst, opasan, ali daleko od favorita. Ipak, obe ekipe su stigle do kraja – rame uz rame, kao timovi koji su sazreli baš onda kada je to bilo najvažnije.
Inter zna kako se igraju ovakvi mečevi. Inzagijeva mašina je izbacila Barselonu nakon epskog dvomeča, još jednom pokazavši da pragmatizam, ritam i iskustvo i dalje žive u fudbalu.
Ali PSŽ deluje kao ekipa koja je konačno pronašla sebe. Enrike je posložio kockice: Napad koji grize, vezni red koji diktira, odbrana koja ne paniči. I što je još važnije, tim koji veruje.
Dembele, Kvarachelija, Barcola, Doue – napadačka linija Parižana koja uteruje strah u kosti svakoj odbrambenoj liniji u Evropi. Sa druge strane, Inter je mrežu sačuvao čak osam puta u 14 mečeva. Precizno, bez panike, uz proveren sistem koji funkcioniše i kada utakmica izmakne kontroli.
Lautaro je na vrhuncu – pogađa kad je najpotrebnije, vuče tim, pravi razliku. Njegov gol-učinak u nokaut fazi je impozantan, ali ovog puta će morati i da kreira, ne samo da završava.
U ovom finalu biće i momenata taktičkog ćorsokaka, ali i naleta koji liče na NBA serije – napad za napad, gol za gol. Ako se meč otvori, teško će ga neko kontrolisati.
Zato ni penal-serija nije isključena. A tamo čeka div među stativama, Donaruma.
Na papiru, PSŽ deluje dominantnije, brži su, tehnički bolji, motivisaniji. Kladionice im veruju, statistika im ide u prilog, pa čak i veštačka inteligencija kaže: „Pariz je favorit.“
Ali Inter nikada nije voleo statistiku. Više puta su dokazali da logika ne važi kada uđeš u njihov tempo. Poslednja linija, predvođena Bastonijem i Pavarom, zna kako se čuva rezultat.
PSŽ je nekada pokušavao da kupi Ligu šampiona: Nejmar, Mesi, Mbape. Danas deluju kao tim koji je spreman da je zasluži. Mlađi su, funkcionišu bolje kao celina i konačno ne zavise od jednog čoveka.
Ali Inter ima ono što PSŽ još uvek traži – iskustvo velikih završnica, hladnokrvnost kad sve gori, i istoriju uspeha na evropskoj sceni.
U subotu će odlučivati nijanse – jedno pogrešno dodavanje, jedan briljantan potez, jedna sudijska odluka, možda i penali, a možda i istorija.
